Obećala sam prijateljici da ću napisati tekst za Internet portal koji je pokrenula i koji vodi. Sama sam se ponudila. Želela sam da podržim njen projekat, ali i da joj se na taj način zahvalim i odužim što je okupila zajednicu žena koja mi je bila dragocena, dajući mi vetar u leđa da i sama započnem svoj kreativni put pisanja bloga. Niko me nije na to terao, nisam imala rok do kada moram da završim tekst, niti striktno utvrđenu temu. Reklo bi se na papiru, odvezane ruke i punu slobodu.
Međutim, nikako nisam počinjala da pišem članak. Prošlo je više od mesec dana i ja i dalje nisam mrdnula od otvorenog neimenovanog dokumenta, sa započetim generičkim tekstom od par rečenica, kojima uopšte nisam bila zadovoljna. Shvatila sam i da podsvesno već neko vreme “izbegavam” prijateljicu. Ne javljam joj se toliko često kao ranije. To je već bio znak da mi se upali crvena lampica. Neko sa strane imenovao bi situaciju kao klasičan oblik prokrastinacije.
*DEFINICIJA: Prokrastinacija (procrastinatus, lat.) termin je latinskog porekla koji podrazumeva oblik ponašanja koje karakteriše odlaganje obaveza, zadataka i akcija za kasnije, i ovaj termin je nejčešće zastupljen u oblasti psihologije. Psiholozi, prokrastinaciju tumače kao mehanizam pomoću kojeg se osoba nosi sa aksioznošću, koja je vezana sa počinjanjem ili završavanjem određenog posla.
Uzroci ovakvog vida ponašanja razlikuju se od osobe do osobe i od situacije do situacije, ali se i pored toga mogu izdvojiti sledeći:
- strah od započinjanja posla – gde se osoba boji da neće uspešno odraditi posao,
- perfekcionizam – gde osoba sa prevelikim očekivanjem očekuje savršeno pripremljen posao, kako bi ga uopšte i započeo,
- nedostatak motivacije,
- odnos prema autoritetu
- niska frustraciona tolerancija – gde osobe koje ovo imaju, nose u sebi teoriju da sve što rade mora imati lakoću, i ako nije tako, onda je pomenuti posao nepodnošljiv.
Međutim posle ove opšte dijagnoze, jednostarene kao što često definicije često umeju da budu, počinjem da grebem ispod površine. Postavljam sebi pitanja. Da li se bojim započinjanja posla i strahujem li od neuspeha-definitivno ne. Pišem gotovo svakodnevno, to me neverovatno mnogo ispunjava i sama osećam veliko zadovoljstvo završenim tekstovima, a dobijam i uglavnom odlične povratne informacije čitalaca. Da li sam perfekcionista? I da i ne, ali sam tu problematiku osvestila i sama sebe guram glavom kroz zid, prihvatajući novo geslo “bolje završeno nego savršeno”, svesna da savršenstvo postoji samo u mojoj glavi. Nekim danima se sa ovim izborim lakše, nekim baš i ne. Da li mi nedostaje motivacije-ne. Imam je pregršt, kako unutrašnje-zadovoljstvo u kreativnom radu, pisanju i podršci prijateljici i jednoj inspirativnoj zajednici, kao i svakome kome bi tekst bio interesantan, tako i spoljašnje-želim da mi tekst bude objavljen na još jednom portalu, da za mene čuje još više ljudi. Da li prepoznajem neki potencijalni problem u odnosu sa autoritetom? I na ovo moram ogovoriti odrično. Prijateljicu ne smatram autoritetom, već nekim ko je s mnom na sličnom nivou-koleginicom. Da li imam nizak stepen tolerancije na frustraciju-ni to nemam. Strpljiva sam i teško me je izbaciti iz takta, posebno kad se bavim poslom koji obožavam, a to je pisanje.
Zašto odugovlačim?
Dakle, zašto onda odugovlačim? Zašto se danima kanim i molim da otvorim taj dokument i krenem s pisanjem. Potencijalna opravdanja mogla su se svesti na to da nemam dovoljno slobodnog vremena. Dvoje male dece, od kojih je jedno još uvek beba koja počinje da puzi i kojoj konstantno rastu zubići… Proslava ćerkinog rođendana, sređivanje i održavanje kuće, muž koji se polako posle godinu i po dana vraća u kancelariju da radi…
Međutim, za šta imam vremena dok nemam vremena? Koji su moji prioriteti? Imam vremena da pokrenem izazov na Instagramu koji sam želela već neko vreme-100 dana Amsterdama. Svakog dana kreiram sadržaj za objave, fotografišem, uređujem tekstove i fotografije, stavljam na papir ideje. Imam vremena da napisem ceo članak o izložbama koje su me oduševile. Imam vremena da se jednom nedeljno čujem sa još tri blogerke, da ih podržavam u njihovim poslovnim nastojanjima i idejama. I to ne samo savetima, već i uloženim vremenom u čitanje njihovih tekstova i sl. Imam vremena da ceo vikend provedem na edukaciji u vidu radionica za terapeute. Da ne počinjem sa obavezama i zadovoljstvima koje ne spadaju u ovaj “poslovni” deo. Za to vreme ovaj potencijalni članak o pokretanju bloga ni ne otvaram, posle napisanog bednog izgovora za uvod.
Počinjem sa zašto, kao što me je Sajmon Sinek “naučio”. Osevešćavam da definitivno postoji neki dublji razlog zašto ne krećem sa pisanjem ovog članka. Pitam se šta je to što mi se ne da. Prema čemu ili prema kome osećam otpor? Dok provodim vreme na edukaciji i slušam tuđe uvide o sopstvenim podsvesnim obrascima i uverenjima, dobijam naznaku korena svog problema.
Znači, ja, sada, u ovom trenutku svog života treba da napišem članak o pokretanju bloga i to za poslovni, preduzetnički portal? Kako ja sada to da uradim? Kad ja danas ne radim već pune 4 godine. Kada sam izabrala svoju porodicu kao glavni prioritet u ovom životnom periodu. Kad sebe doživljevam isključivo kao domaćicu! Kao kućenicu, stay at home mom, full time mom… Choose your fighter. Odakle meni pravo da ozbiljnim, odraslim, ambicioznim, poslovno ostvarenim ženama nešto pričam? Kome će to biti korisno i naravno potpuno sam uverena u to da ću na kraju samo ispasti smešna…
Koliko me je samo pogodila spoznaja da i dalje moj sistem funkcioniše po nevidljivim zupčanicima koji vrte ovu priču. Mislila sam da sam na mnogo boljem mestu i da sam prevazišla većinu ovih problematika. Hvalila sam se da poslednjih godinu dana, ponosno govorim kako ne radim i kako je to moj izbor. Bez crvenjenja, pravdanja i onih dodatnih nepotrebnih rečenica o poslovnim planovima. Međutim, očigledno je da su stara uverenja veoma jaka i duboka.
Da potiču iz najranijeg detinjstva, iz okruženja, porodice, ali i generalno patrijarhalno ustrojenog društva. Gde su suprotnosti velike, gde samo postoji crno ili belo, tj karijera ili porodica. Ambicija ili linija manjeg otpora oličena u nalepljenoj etiketi domaćice. Gde ne možeš biti feministkinja ako si materijalno zavisna od svog muškarca.
Morala sam da zastanem. Da duboko udahnem i izdahnem par puta i sama sebi kažem reči koje bih uputila svojoj najboljoj prijateljici ili svojoj čerki da se nalaze u istoj situaciji:
- Ne moraš nikome da opravdavaš svoje životne izbore.
- Tvoja vrednost nije definisana nijednom titulom ili radnim mestom. Još manje ciframa na bankovnom računu.
- Ti si jedina osoba koja definiše samu sebe.
- Život se nalazi u nijansama. U onim neprimetnim prelazima. Ko kaže da ne može i karijera i porodica?
- Možda je tvoja svrha da prođeš kroz sve ove izazove i inspirišeš druge svojim iskustvom i svojom životnom pričom?
U Holandiji je potpuno normalno da žena ima “rupu” u radnoj biografiji čak i od 10 godina. Jer društvo podržava i podstiče žene da ostaju s decom kod kuće dok deca ne krenu u školu (sa pune 4 godine). Normalno je i da žena radi jedan, dva ili tri dana nedeljno. Puno radno vreme nije nešto što se mora! Takođe, potpuno odobravajuće se gleda i na promene karijere i doškolovavanje u kasnijim godinama. Svet bi bio bolje mesto da je više zemalja i pojedinca koji vode biznise kao Holandija.
Normalizujmo da ne mora svačija biografija da izgleda kao prava linija na grafiku koja ide isključivo uzlaznom putanjom. Nečije biografije su pačvorci. Mozaici poslova i volonterskih projekata. Kreativna tumaranja, istraživanja, a opet čine jedinstvene i autentične celine. Koje su šarene, prebogate i motivišuće.
A ja, domaćica, sam za ove 4 godine završila 4 godine edukacije za terapeuta integralne telesne psihoterapije. Počela da radim s klijentima jedan na jedan, osmislila nekoliko radionica za poslovne žene (o većini pomenutih problema), pokrenula svoj blog o životu u Amsterdamu, knjigama, putovanjima i ličnom razvoju-Pohod na vetrenjače. Pročitala gomilu tekstova, odslušala mnoštvo predavanja, završila kurs o tome kako napraviti svoj blog i postaviti sajt od nule. Obeležila prvu godišnjicu bloga uz napisanih više od 35 autorskih tekstova. Dala nekoliko intervjua za velike roditeljske portale, za radio Beograd, sarađivala sa mnoštvom blogova iz regiona i inostranstva o životu u stranoj zemlji, putovanjima i turizmu. Pohađala početni kurs holandskog jezika i ostvarila nivo A2. Pohađala napredni kurs engleskog jezika i prebacila famozni C1 nivo.
A i dalje na pitanje čime se bavim-odgovaram sa-domaćica.
Možda bi najbolja definicija bila da sam trenutno “work in progress”, da još uvek nisam stigla tamo gde težim, ali su već dugo moje želje iz sfere fantazije prešle u realne ciljeve koje sebi postavljam u određenim vremenskim okvirima i znam kako ću ih ostvariti. Gde ću se raspitati, koga ću pozvati, čiju ću podršku imati, koji ću kurs pohađati i koja predavanja poslušati, koje knjige pročitati… Sada još uvek gradim bazu, širim mrežu i upoznajem ljude. Nisam još uvek “masterpiece”. Da li je iko od nas remek-delo za života? Nova tema za razmišljanje.
Svaki terapeut je krenuo od tog prvog klijenta, svaki bloger je krenuo od prvog teksta, svaki influenser od prve objave… U redu je da sam na početku i u redu je da su moji planovi rastegljivi i da ih vizualizujem u periodu od naredne 3 godine. Jer moj prioritet danas jeste da te tri godine gledam svog sina kako raste, svakog dana, da držim porodicu na okupu, dok muž vredno radi i za svoj posao iz snova je adekvatno plaćen, pa ja imam privilegiju i luksuz izbora. Dok gradim svoj posao iz snova, kao poslovna žena u nastajanju, preduzetnica, sama svoja šefica, ona koja ima pravo da napiše ovaj tekst.
(I ipak na kraju nisam napisala članak o tome kako sam započela svoj blog. Ovo možda nije bio članak koji sam priželjkivala, ali jeste članak koji sam morala napisati. Ispao je članak o tome kako sam sebi dala dozvolu da napišem tekst za vas, za poslovne žene. Vašu dozvolu sam odavno imala, ali sada kada konačno imam i svoju, definitivno uskoro stiže i tekst o tome kako sam pokrenula svoj blog i ko zna o čemu sve još.)
